Slatke muke mame prvačića

Učinićemo da ovo ljeto bude čarobno. Da pamti ove dane po smijehu i bezbrižnosti. Jer djetinjstvo jedino takvo smije da bude

Piše: Tatjana Kuljača

oračamo užurbano ka školi. Moj predškolac i ja. Ona sa osmijehom na usnama i sjajem u očima saopštava da će teta da je pita za šta joj služi glava. Kaže da će da odgovori da glava služi za razmišljanje. Smijem se, otkud joj to pade na pamet?! A dođe mi da joj kažem da ne bi bilo loše da joj ponekad posluži samo za frizuru. Da odmori mozak s vremena na vrijeme.
Stižemo na vrijeme. Suprug mi šalje poruku da joj kažem da se opusti. Odgovaram da je opuštenija od nas dvoje zajedno. Kao onda kad je nastupala sa folklornom grupom pred punom salom i kad sam je upitala da li je imala tremu, a ona mi odgovorila: “Mama, a šta ti je to trema?” Bila je potpuno opuštena, dok sam ja od uzbuđenja i ponosa zbog prvog velikog nastupa brisala suze u zamračenom dijelu sale. Vjerujem da nisam bila jedina.
Ušle smo kod školskog pedagoga. Jedne od onih divnih teta koje mirnim glasom i blagim izrazom lica mogu da smire i najuzburkanije more. Ostavljam ih same i izlazim van. Sjedim i čekam. Trema mi migolji duž cijelog tijela. Čačkam telefon u nadi da će sat nekako da požuri i prebirem po vrtlogu misli koje su nagrnule sa svih strana…
Kad ovo prije dođe? Kao da je još juče nosila pelene i nije htjela da me pusti iz zagrljaja… Ej, školarac! Prvačić! Nova faza u našim životima! Ovim hodnicima će da jurca narednih devet godina. Kad zvono zazvoni i uz ciku istrči sa drugaricama na odmor u školsko dvorište. Ono isto dvorište u kom će se možda prvi put zaljubiti. I krasti poglede nekog dječaka koji će obavezno biti glavni dasa generacije. Tu će biti srećna. Ponekad će plakati. Smijati se. Biti uplašena od ocjenjivanja. I ponosna na svoje uspjehe.
Došao nam je i tata da nam pruži podršku. Sjedimo ispred kancelarije kao dva ćuka i čekamo da naše prvenče promoli mali nos i zovne nas da uđemo. Drago mi je što je tu i što ne moram sama kroz ovo da prolazim. Lakše je udvoje. Oboma nam se motaju nerealni strahovi kako će naša mezimica da prođe. Šta će teta pedagog da kaže? Hoće li se ona postidjeti i upasti u neko neprirodno stanje ćutnje? Da li će pogoditi odgovore na pitanja koja joj bude postavila? Hoće li se sjetiti za šta glava na ramenima služi?
Izađe naša djevojčica i zovnu nas da uđemo. Salve pohvala na račun naše curice dođoše od pedagoga i meni pade kamen sa srca. Sve je prošlo dobro. Čestitala joj je početak školovanja i poželjela puno sreće. Ozareni od sreće uzeli smo je za ruke i otišli u knjižaru po prvi ruksak po njenom izboru. Bila je važna, a mi još više!
“Mama, jesam li ti rekla da će me teta pitati za šta mi služi glava!” Ostah u čudu, te mi dođe da se vratim i da pitam da li je stvarno to pitala. Bila je dovoljno ubjedljiva da povjerujem da jeste.
Treperim danas od nekog čudesnog uzbuđenja. Radujem se početku nove faze u našim životima. Iako je dio njenog djetinjstva završen, koliko god mi se do sada činilo da vrijeme sporo teče. Prošlo je i brže nego što želim.
Učinićemo da ovo ljeto bude čarobno. Da pamti ove dane po smijehu i bezbrižnosti. Jer djetinjstvo jedino takvo smije da bude. Puno ljubavi i čarolije. To svako mamino čedo zaslužuje.

Gracija br. 79

Možda vam se dopada

Komentari

učitavam...