Psihologija i zdravlje: Zašto se osjećamo dobro kad psujemo

Iznenadna agonija kad udarite mali nožni prst može da natjera i najpristojniju osobu da ispsuje sve po spisku. To je gotovo kao refleks, ali zašto nam ružne riječi pružaju toliki osećaj olakšanja? Odlučili smo da malo istražimo naučnu pozadinu psovanja.
Zašto se toliko dobro osjećamo kad opsujemo?

Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promijeni u našem mozgu i tijelu kad koristimo ružan rečnik?

Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isjekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.

I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.

Instinktivno, mi posežemo za ružnom riječi – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.

U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.

Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).

“U stresnoj situaciji ili kad se desi nešto neočekivano, čini da se da je naša refleksna reakcija da psujemo.

“I na neki način osjećamo se dobro!”, kaže Gadi, redovni slušalac VVC-jevog Svetskog servisa.

A drugi slušaoci su saglasni:

“Kad psujem, to može da bude iz radosti, krajnjeg iznenađenja ili dubokog žaljenja, bola ili bijesa.

“Čini se da je to najekspresivniji način da iskažete neku emociju”, kaže Mihail.

“Naiđe mi automatski, bez razmišljanja, i odmah se osjetim bolje”, kaže E.

“Ne psujem mnogo. Mislim da ako to koristite često, gubi snagu.

“Želite to da sačuvate za prilike kad je stvarno korisno”, dodaje Klara.

Naravno, možda postoje ljudi koji apsolutno nikad ne psuju, ali mnogi od nas će se poistovjetiti s onim o čemu govore ovi slušaoci: taj iznenadni osjećaj olakšanja kad se poslužite ružnim rečnikom, osjećaj da su neke reči naelektrisane dodatnim slojem energije.

Doktorka Birn kaže da je jedna od najzanimljivijih stvari na koje je naišla tokom istraživanja [analize medicinskih slučajeva] bila činjenica da čak i ljudi koji su doživjeli nešto što se zove hemisferoktomija [kad uklonite jednu stranu čovekovog mozga zbog neke nepopravljive štete] može da izgubi sposobnost govora, ali ne sasvim.

“Kad uklonite nečiju lijevu hemisferu ili imate nekoga čija je lijeva hemisfera teško oštećena moždanim udarom i osoba je izgubila većinu sposobnosti govora, uglavnom ćete ustanoviti da je ona i dalje sposobna da psuje”, kaže doktorka Birn.

“Izgleda da gradimo neke veoma snažne emocionalne veze s određenom vrstom jezika i da se one pohranjuju odvojeno od ostatka našeg rečnika.

“Možete da uklonite dio nečijeg mozga i potpuno negirate nečiju sposobnost da se služi jezikom na način koji je tendenciozan i planiran, kao što ja to činim sada. Ali oni i dalje mogu spontano da opsuju.”

“Psovanje je toliko snažno vezano za emocije da su pokreti mišića neophodni da bi se izgovorile psovke pohranjeni na više mjesta.

“Tako da imamo ‘bekap’ kad treba da ih koristimo”, kaže doktorka Birn.

 

Možda vam se dopada

Komentari

učitavam...